У првој поратној деценији кошаркашице Црвене звезде у иностранству су постале најпознатија екипа из Југославије. Од оног дана 1946. године кад су се први пут отиснуле у Мађарску, ишло се на исток и запад, највише у Италију, у којој је “Стела Роса” постала појам изврсне женске кошарке, потом и у Француску, Чехословачку, Немачку… На домаћем терену црвено-беле нису имале достојног противника, титуле су се низале као на траци (од 1946. до 1960. године 15 узастопних), па су звездашице своје најбоље партије пружале баш у интернационалним окршајима. Стицајем околности, оно најлепше што Црвена звезда уме да прикаже видели су Павија 1954., Витербо 1957. и Славонски Брод 1960. године.

Дрес са петнаест малих звездица представљао је спортски раритет, спортски дрес на коме су нежни женски прсти сваке године, у деценију и по пришивали по један нови знак тријумфа. То необично спортско благо део је богате ризнице нашег женског кошаркашког погона. То је и дивна успомена на један велики тим чији су подвизи отишли у легенду. И зато је и опроштај од величанствене екипе био дирљив, а петнаест шампионских звездица најбољи су доказ да је Црвена звезда гајила темељиту кошаркашку школу. Бригу о женској екипи водили су кошаркашки велемајстори.

Први тренер је био Небојша Поповић (до 1952. године), други Милорад Соколовић(до 1957. године) и трећи Страхиња Алагић, све сами дивови кошаркашке игре. Тај тим је имао самопоуздање, чврстину и пркос. На свечаној вечери, приређеној поводом освајања десете титуле, све кошаркашице једна другој пружиле су руку и зарекле се да је њихов следећи циљ петнаеста звездица. Тај смео завет су и оствариле, а то могу само шампионке најплеменитијег кова.

Шеснаеста титула остварена је 1963. године, а затим је уследила десетогодишња криза резултата и титуле су заобилазиле Мали Калемегдан. На велику сцену тада ступа Снежана Зорић, кошаркашки мајстор и непоновљива грација. Била је непревазиђени кошгетер крајем шездесетих и почетком седамдесетих година. Прерано се опростила од кошарке и није сачекала најблиставије тренутке звездине женске кошарке – освајање Купа европских шампионки. Пре тога, Страхиња-Браца Алагић створио је најблиставију генерацију која је освајала шампионске пехаре 1973, 1976, 1977, 1978, 1979, 1980. и 1981. године. Томе треба додати и домаће купове 1973, 1974, 1976, 1979. и 1981. године.

Највреднији пехар, намењен победнику најпрестижнијег европског такмичења, победника Купа европских шампиона дошао је као круна рада и досањани сан дуг више од три деценије. У шпанској Ла Коруњи звездашице су тријумфовале над прваком Мађарске, екипом Б.С.Е. резултатом 97:62 (47:28). Тај подвиг оствариле су: Вукица Митић, Биљана Марковић, Јасна Милосављевић, Софија Пекић, Зорица Ђурковић, Споменка Мрђеновић, Весна Ковачевић, Гордана Вукмировић, Наталија Бацановић, Анђа Вукмировић, Јасмина Калић и Драгана Пандуров. Кошаркашице су прва екипа црвено-беле спортске породице која је постала шампион Европе.

Између освајања 23. и 24. титуле протекло је читавих девет година. 24. шампионска звездица освојена је 1989. године у “Пиониру”, пред свих пет хиљада гледалаца, против изузетне екипе Елемеса из Шибеника. Пехар је подигла Анђа Арбутина, а највише му се обрадовала сјајна кошаркашица Бојана Милошевић, којој је то био први шампионски пехар у каријери. 25. титула освојена је 1992. године, следећа 1993. године, а 27. пехар намењен најбољој екипи у држави 1995. године. За тај трофеј најзаслужније су биле Нина Бједов, Сања Весел, Лара Мандић, Далиборка Вилипић и Гордана Богојевић.

Нашим кошаркашицама забрањено је учешће у Купу шампиона због санкција УН, а 1996. због слабог рејтинга наше кошарке (проузрокован дугим неучествовањем) наш клуб поново је онемогућен да Европи прикаже свој раскошни таленат. Наредних година уследио је трофејни пост, пехари су углавном измицали у драматичним финалним окршајима, да би наредни трофеј – десети куп стигао у витрине нашег клуба у сезони 2002/03. У идућој сезони освојена је дупла круна, 28 титула и 10 куп државе.

За подвиг чекан осам година најзаслужније су биле “амазонке” са Малог Калемегдана: Катарина Манић, Ана Јоковић, Иванка Матић, Милица Бељански, Стојанка Остојић, Милица Дабовић и Јела Малеш, предвођене искусним стратегом Владиславом Лучићем. Та шампионска генерација брзо се разишла, повукао се и председник клуба Живко Узелац, а клуб је одустао од Купа шампиона. Последњу утакмицу у КЕШ-у Звезда је одиграла 1990. године против Високих школа из Прага и права је штета што наш шампионски тим није материјализовао сјајне резултате постигнуте у сезони 2003/2004.