Колико је лепих емоција у свакој причи о Црвеној звезди и сестрама Катанић. Пре свега, ради се о узајамној љубави, а заједничка срећа клуба и сјајних кошаркашица су, свакако и бројни трофеји.

И не само то, него и сав квалитет и позитивна енергија, што су Александра и Ивана уткале у најтрофејнији српски клуб. Стасавале су у Звезди, а вољеном клубу заузврат поклониле професионалан и срдачан однос.

Ивану смо већ представили у посебном тексту, а сада је на ред стигла  Александра. Потпуно заслужено да капитен заокружи сезону, у којој су моћне црвено-беле освојиле домаћу дуплу круну.

На почетку се враћамо у прошлост, у клуб Младост из Смедеревске Паланке, где је кренуо њен кошаркашки пут. 

– Кошарку сам почела да тренирам са девет година, зато што је другарица из наше улице већ тренирала, па сам одлучила да пробам. Свидело ми се такмичење и учење нечег новог, а посебна радост ми је била да бројим постигнуте кошеве на тренингу. Убрзо ми се придружила Ивана, то што је тренирала са старијима помогло јој је да сазри брже од своје генерације. Већина нас је ишла у исту школу, дружиле смо се, играле баскет са дечацима, било је и симпатија… Баш лепа и здрава прича. Освојиле смо треће место на пионирском првенству Србије и прво на државном школском такмичењу, што је за Смедеревску Паланку и нас био велики успех.

Када је на ред дошао одлазак у Црвену звезду, још у пионирском узрасту, логично, Александра је пробила лед.

– Сви у породици навијамо за Звезду, захваљујући тати. Звездин позив је, наравно, велика част, срећа и понос. Било је необично одвојити се од родитеља и сестре и доћи у нови град, школу, дом.Срећом, имала сам другарицу и цимерку, са којом сам све то пролазила. Требало ми је времена да се навикнем на градски превоз и велики град. Тада нисам стизала много тога да видим од јурњаве, школа, тренинг, учење. Првотимке Звезде су биле веома пријатне, много сам научила од Тине Крајишник, Станаћев, Црвендакић, Маје Радовић, Ђуре, Ане Никшић, Наце Ковачевић… Надам се да сада и ја те ствари успешно преносим млађим играчицама.

Црвена звезда је друга кућа капитену српског шампионског састава. 

– Да, заиста се тако осећам у Звезди, јер сам ту расла и сазревала, последњих година више сам времена провела овде, него у Паланци. Имале смо низ различитих сезона, најпре је постојао јак први тим, а онда смо остале ми млађе да носимо екипу и да се калимо. Временом смо стигле до Еврокупа, а недавно и до квалификација за Евролигу, драго ми је што сам била део тог узлазног пута Звезде. Наравно, капитенска трака ми представља част и одговорност, да водим тим, на терену и ван њега.

Између два периода у Звезди играла је у подгоричкој Будућности и шпанској Патерни и то памти као лепа искуства.

– Будућност је била моје прво одвајање од „куће“ – Звезде. Ипак, није то била велика промена, играла се регионална лига, причао  исти језик, а самном је била и Мина Ђорђевић. Имала сам срећу да тамо сарађујем са много добрих људи, а биле смо и прве у регуларном делу такмичења. После је почела корона, па се фајнал-фор није ни играо. Што се тиче Патерне, живот у Валенсији је предиван, сунце и море, велики предуслов за срећу! Услови за тренинг су били сјајни, стил игре је бржи, а имала сам прилику да повремено тренирам и са првим тимом Валенсије, што ми је много значило.

Затим је уследило поновно играње са сестром у Звезди.

– Велика је срећа и привилегија играти са сестром, дивно је што су нам се путеви опет укрстили. Већи део каријере играмо заједно, у пакету. Ценим те тренутке, јер нема ништа лепше и лакше него играти са Иваном – истиче Александра и уз осмех додаје – Само не волим да играм против ње. Мало је незгодно што играмо на истој позицији, али уживам када смо заједно у игри. Ивана је права професионалка и веома је посвећена кошарци. Већ је много постигла, али оно најбоље тек долази, јер где год је играла, ту су биле медаље. 

Трофејни капитен црвено-белих се осврнула на протеклу такмичарску годину овим речима:

– Иза нас је веома интересантна сезона, са пуно промена, новитета и пресинга. Било је тешких тренутака, али то нас је баш зближило и појединачно и ојачало као тим. Остаје жал за Евролигом и те две утакмице против Панатинаикоса у Еврокупу, штета, имале смо шансу. У домаћој конкуренцији смо освојиле дуплу круну и испуниле циљ.  

Када говори о сарадњи са Марином Маљковић, стручним штабом и управом клуба не крије задовољство.                                               

– Марина је велики професионалац, воли и разуме кошарку, она помера границе и физичке и психичке. Свиђа ми се тај стил игре са пуно трчања и пресинга. Са њом смо постале војници и цео стручни штаб и управа су посвећени послу и дају 200 одсто од себе.

Клупска сезона је недавно завршена, још је рано говорити о даљим плановима…

– Тренутно сам на припремама са 3×3 репрезентацијом, а касније планирам мало да се одморим и што боље припремим за следећу сезону, физички и ментално. Што се тиче Звезде, још не знам, волела бих да будем ту, уколико нам се циљеви и планови поклапају.

Искусни и поуздани бек има мноштво трофеја подједнако драгих.

– Свака сезона и сваки пехар носе своју тежину. То је награда за труд и љубав које сам уложила, а само ми знамо кроз шта смо прошле да бисмо до тога дошле. Захвална сам на томе, јер не врати се увек све онако како желиш и када желиш.

У ретким тренуцима слободног времена успева добро да се организује. 

– Волим да шетам, читам књиге, идем у библиотеку, да проводим време са породицом и пријатељима и да путујем. Дружим се и са саиграчицама, као капитен морам да их похвалим, јер су, пре свега, добри људи и велике професионалке, а и екипа је тако селектирана. Звезда је то.

За крај, Александра је упутила лепу поруку девојчицама које почињу да тренирају кошарку:

– Верујте у себе, радите и будите посвећене, волите кошарку и не заборавите да се играте. Кошарка ће вам помоћи да упознате много пријатеља, ако будете имале среће, неки ће остати за цео живот, а уз помоћ кошарке ћете упознати и себе. Уживајте и играјте са осмехом!